Šta sve možemo da naučimo od pčelinjeg društva

Čovek nije robot koji je programiran isključivo da radi, bez ikakvih sporednih emocija i interesovanja, niti bi trebalo da bude, ali ponekad baš one stvari koje te čine ljudskim bićem umeju da te pomalo skrenu sa puta i više ti odmognu nego što bi trebalo da pomognu.

Na primer, ako znaš da je sutra ponedeljak i da ustaješ rano da ideš na posao, znaš da ćeš biti mrtav umoran ako ne odeš na spavanje na vreme, ali te nešto tako jako vuče da uveče izađeš u grad sa društvom i da posle toga kad se vratiš odgledaš još jednu epizodu serije taman negde oko 3 ujutru.

Teško je boriti se sa samim sobom i vrlo verovatno ćeš popustiti, pitajući se sutradan šta ti je to trebalo, dok izgledaš kao prirodna katastrofa koju je izbacila reka, u koju se uliva deponija, u koju se uliva nuklearni otpad i pokušavaš svim silama da držiš oči otvorene i ne zaspiš na poslu. Obećaš sebi da ti se sledeći put to neće desiti, ali znaš vrlo dobro da hoće. Naravno, sledeće nedelje se to ponovo desi. Jednostavno – fali ti neki red i samodisciplina u životu.

Hmm kako bi to onda izgledalo ako bismo se malo više potrudili na tom polju?

Kao i za većinu stvari, moguće je pronaći primer u prirodi.

Pčele su društveni insekti i žive u dobro organizovanim društvima gde se tačno znaju svačija zaduženja i sve je podređeno opštem napretku društva.

Na vrhu pčelinjeg društva se nalazi matica, koju mnogi nazivaju i kraljica. Međutim, daleko prikladniji naziv za nju bi bio majka, pošto ona ne upravlja društvom već je njeno jedino zaduženje reprodukcija i sve pčele u roju su zapravo njena deca. Ona predstavlja jedinu seksualno zrelu pčelu u košnici i stoga, ne mora da obavlja nikakva zaduženja, osim polaganja jaja. Sve ostale poslove obavljaju pčele radilice.

Matica dnevno može da položi čak do 1500 jaja. Interesantno je da dok prolazi kroz košnicu, ostale pčele prave razmak i pomeraju joj se s puta, kako bi prošla i tu možemo da vidimo poštovanje koje uživa. Ona za uzvrat, takođe brine o svojoj populaciji i gotovo nikada ne napušta košnicu, tačnije – izlazi iz nje samo dva puta u toku života – prvi put da bi se parila, a drugi put pred kraj života i tada je napušta zauvek.

Kada se pari, to može da čini sa više mužijaka (koji se nazivaju trutovi)i skladišti njihove spermatozoide u posebnim kesama na svom telu, tako da može da ih koristi kasnije tokom celog života prilikom polaganja jaja.

Matica može da se lako uoči među ostalim pčelama u roju jer je dosta duža i razvijenija od pčele radilice, i sa više braon boje na sebi. Možda se pitate kako jedna pčela može da postane matica i kako je moguće da postane toliko razvijenija od ostalih, a odgovor leži u njenoj specijalnoj dijeti. Naime, za razliku od ostalih pčela, matica se hrani nečim što se naziva matična mleč.

Dakle, kao što je slučaj i sa ljudima – ne moraš baš da pušiš tri pakle dnevno i piješ alkohol svaki dan, ako malo pripaziš na ishranu, budući ti će ti biti prilično zahvalan za jedno desetak godina.

Pred kraj svog života, matici se smanjuje reproduktivna snaga i ona tada polaže manje jaja tokom dana. Kako ne bi uticala loše na zajednicu, odlazi iz košnice zajedno sa delom pčela koje je odano prate, dalje u prirodu gde će i uginuti. Pre nego što se to desi, kako bi se pobrinula za budućnost zajednice, matica će položiti određeni broj fertilizovanih jaja u čaure iz kojih će da se izlegu nove matice od kojih će jedna zauzeti kasnije njeno mesto. O njima se brinu ostale pčele i kada se nova matica izleže, prva stvar koju će da uradi je da eliminiše svoju konkurenciju – ubija ostale larve koje mogu da postanu matice. Ukoliko se u međuvremenu još neka matica izlegla, boriće se sa njom do smrti i za to vreme se ostale pčele neće mešati u njihovu borbu. Ona koja opstane, postaje nova kraljica u košnici.

Interesantna je uloga mužijaka, odnosno trutova u zajednici. Kod nas se u narodu često kaže za nekoga ko je jako lenj i beskoristan da je trut, ali da li ima istine u tome?

Pa... prilično. Kako često muškarca koji je debeo, nezainteresovan da pomogne išta svojoj ženi i koji ne doprinosi nikako zajednici vec iskljucivo po ceo dan bleji u kuci i trosi resurse nazivamo trutom, upravo tako možemo da zamislimo poziciju truta u pčelinjem društvu. U jednoj košnici na svakih sto pčela, otprilike postoji i jedan trut i njegov jedini zadatak je da se pari sa maticom.

Oni nemaju žaoku, niti organe za sakupljanje nektara ili proizvodnju voska i stoga samo obitavaju u košnici. Pošto izlazak matice iz košnice, zbog parenja, predstavlja opasnost za opstanak celog društva ukoliko joj se nešto dogodi, trutovi su ti koji moraju da spremno čekaju maticu da bude spremna za parenje. Trutovi ne mogu samostalno da se hrane i jedu hranu koju proizvedu radilice – zbog toga na jesen, kada u prirodi prestane lučenje nektara, kako bi uštedele dovoljno hrane za zimu, pčele isteruju trutove iz košnice. Vukući ih za krila i noge, izbacuju ih napolje i ostavljaju ih da uginu od gladi.

Očigledno, u pčelinjem društvu je sve podređeno ženskom delu populacije, koji je daleko vredniji i koji surovo kažnjava nerad muške strane. Feminizam na nekom mnogo većem nivou nego što smo imali prilike da vidimo.

Radilice predstavljaju najveći i najvredniji deo društva i podeljene su tako da svaka grupa ima određeni posao koji obavlja u određenoj starosnoj dobi. Mlade pčele najpre obavljaju poslove u košnici, kao što su čišćenje košnice, briga o larvama, čišćenje i hranjenje matice.

Grupa pčela koja se nalazi na ulazu u košnicu predstavlja stražare koji paze da li neka opasnost preti košnici. Ukoliko uoče potencijalnu pretnju, ispuštaju određene feromone koji uzbunjuju ostale pčele, pre nego što krenu u napad. Mladi i neiskusni pčelari tako na teži način nauče da kada otvaraju košnicu, moraju da stoje iza nje jer će tako izbeći većinu uboda.

Ono što je neverovatno jeste požrtvovanost jedinke u takvim situacijama. Pčela nakon uboda, zajedno sa žaokom ostavlja i deo svoje utrobe, tako da nakon uboda ne može da nastavi život i ugine. To znači da u tim situacijama stavljaju sigurnost celog roja iznad sopstvene sigurnosti i žrtvuju se zarad opstanka cele populacije. Tako da, ukoliko se desi npr. da neka štetočina pokuša da uđe u košnicu, veliki broj pčela će je ubosti kako bi zaštitile zajednicu, nakon čega će štetočina vrlo verovatno uginuti zbog velike količine pčelinjeg otrova koju je primila.

Ako se desi da neke pčele uginu u košnici, zanimljiv je odnos drugih radilica prema njima. Druge pčele će da iznesu uginule pčele ispred košnice kako bi se osušile, a zatim posle nekog perioda, kada procene da su im tela dovoljno osušena, podići će ih i odneti stotinak metara dalje od košnice kako ne bi privalčile štetočine u blizinu.

Takođe, fascinantan je i način na koji pčele koje vrše izviđanje okoline saopštavaju ostalim pčelama gde mogu da pronađu hranu. One to čine tako što imaju poseban ples kojim prenose informacije!

Kao što su drevni kinezi posmatrali životinje i učili od njihovih pokreta i osobina i tako stvarali svoje borilačke veštine kako bi se zaštitili, isto tako danas mnoge odgovore možemo da pronađemo u prirodi. Pčele nude savršen primer požrtvovanosti za tim, poštovanja hijerarhije i vrednosti rada i nesumnjivo je da kada bismo se malo više zainteresovali za njihov život i probali da te vrednosti primenimo u svojoj svakodnevnici, da bismo mogli svi zajedno da napredujemo kao društvo. Menjajući jedinku po jedinku na bolje, možemo da promenimo i poboljšamo celu populaciju, a kad cela populacija bude bolja onda će i svakoj sledećoj jedinki biti bolje, jednostavno.

Samo toliko, zar ne?